Ни богова, ни молитава!

Па ипак бива понекад да чујем

нешто као молитвен шапат у себи.

То се моја стара и вечно жива жеља

јавља однекуд из дубина

и тихим гласом тражи мало места

у неком од бескрајних вртова рајских,

где бих, најпосле, нашао оно

што сам одувек узалуд тражио овде:

ширину и пространство, отворен видик,

мало слободна даха.

 

СПАС

Девет је стотина сутона желело једну радост,

Док сам живео

Заборављен, напуштен, презрен,

Гажен ко мост над водом.

Тек једног вечера

Кроз блесак последњег зрака

Млада месеца, сокова и вода,

Угледа дух занесен

Како вечерњи облак добива облик и свест,

Како се огромно небо отвара и сјајем

Неслућеним

Одузима једном заувек несрећан дах.

А Спас, коме се гоњена звер као и човек нада,

Говори светлошћу, непролазном хармонијом:

Да нико није заборављен и сам.