Вечерње небо,

румено и љубичасто,

понад јасика

снених у даљини;

и сетна песма

из поља,

у сутон,

под пуним Месецом

што рујан

изгрева.

Високо горе

у модрим стенама;

где се њишу

борови вити;

дрхтури и трепти

јасна Вечерњача –

као негда,

као некад давно,

у неким снима

које будан

сневам.

У неким снима

које и сад снијем;

као некад,

као негда давно;

опхрван тугом,

под пуним Месецом,

над душом сетном

вечно,

будан,

бдијем.