Наш Вилењаче, дивотна цвећко јоргована плаве и беле вагре

Са мирисом Мајке земље, наше Мајчице и Старамајке…

Са душом лептира и орла и царића малог,

што је испод орловог крила стао

и први долетео до златног престола Свевишњег……

Драгане наш, са духом широким до неба

И дубоким као најдубље сиње море

И благодатним као најлепше Вилинске зелене горе…

Благодаримо што постојиш и твориш

И твојим Благодатним речима,

Нам враћаш љубав у опустела срца

За све људско у пространства далека и плава

И овде на Мајчици земљи…

Дајеш нам снагу и вољу, да истрајемо

И видимо светлост и у најмрачнијем тунелу бивања,

А то су Божанска сазнања

Која дотичу срца оних

Који осећају, виде и схвате,

Да смо ту само на трептај ока, када погледаш у сазвежђа висока…

Или као кад лупиш дланом о длан и истог трена нестаје параван,

Између снова и јаве и видиш слике праве,

О самом себи и околини

И све ти буде јасно на трен, и чисто као кап росе на длану,

А све разуздане мисли ти у ружин пупољак стану…

Благодаримо што постојиш и са нама у звезде гледаш…

И намигнеш нам понекад са неба…

…Јер осетиш на даљини,

Колико нам твоја подршка треба,

У датом моменту бивања и снивања,

На овој нашој Мајчици земљи.

Благословен био ти и твој род у овом времену

И у свим будућим вековима и инима

И нека се свако од нас понаособ сети

Да ти узврати миг према звезданом небу

Када усамљено тихујеш у своме недогледу…

(Роса Бела Србкиња из Данске)