Наши преци живе и узрастају у нама.

У нашим мислима, сновима и визијама.

У зависности од наших мисли, снова и визија, наши преци час умиру, час васкрсавају, а час се опет снова рађају у нама.

Ако ми кажемо: наши су преци били лоши, онда ми изнова мучимо и убијамо своје претке, а убијајући своје претке – убијамо и своје потомке.

Ако, пак, кажемо: наши су преци били добри и племенити, а ми радимо на томе да буду још бољи и племенитији, тада ће наши преци, уистини, почети да се поправљају и да у духу узрастају кроз нас, па самим тим кроз нас и наше претке узрастаће и наши потомци.

Ми смо сви повезани.

Повезани како са прецима тако и са потомцима.

Свеједно у којему свету ко од нас обитава.

Ми у смо у вези и са оним далеким потомцима који ће се родити кроз стотину или тисућу лета!

Јер сва времена, сви векови, сви еони јесу Вечно Сада у Божјему Стварању, у нашему стварању.

Причајте о својим прецима лепо, па ће бити лепо и вашим потомцима.

Све оно што мислите о својим прецима, десиће се вашим потомцима.

Србин који прича ружно о Србству, исписује самога себе из Творчеве Књиге Вечнога Живота.

Боље би било, кажем, да се ни родио није такав Србин – тужни, никоји и ничији Србин!