Маштовит човек јесте срећан, радостан и задовољан човек.

Маштовитост је важнија од интелигенције.

Интелигенција без маште, без визија и снова, нема никакву вредност у Царству Богова.

И рептилоиди су интелигентни, веома интелигентни, а, ипак, нису ствараоци, нису Божји суствараоци.

Интелигентни рептилоиди – то су највећи готовани и грабљивци.

Ствараоци, песници и ини уметници, нису интелигентни у позитивистичком и материјалистичком појимању и схватању.

Нису интелигентни, јер су иза и изнад сваке интелигенције.

Да би неко био стваралац, да би могао да се узнесе на Ступањ Божјега Стварања, он мора да изиђе из поља интелигинције, мора да превазиђе интелигенцију.

Јер, интелигенција без маште, без визија и снова, поробљава и дух и душу.

Давно сам приметио, да су интелигентни људи без маште, болесни заточеници своје интелигенције.

Они су, можда, најтежи душевни и духовни болесници.

Још сам пре четрдесет година предлагао, да се школе, овакве какве данас јесу (а такве су одувек), једном засвагда укину.

У свим школама света подстиче се и негује искључиво интелигенција без маште.

Штавише, школа је убица маште и креативности.

Школа одвраћа децу од маштања и сневања.

Школа одгаја интелигентне и корисне идиоте.

У свим школама света, највећи губитници јесу управо маштовита и креативна деца.

Деца која су из Вишњих светова послата на Земљу по вишем задатку.

И родитељи поробљеног ума убијају машту и снове властитој деци.

Да би црни гмазови могли да владају над људским родом, они су им најпре убили машту и визије, убили стваралачке снове, а уместо тога, уместо стваралачке (креативне) интелигенције, подстицали су, развијали и неговали рептилоидну интелигенцију.

Зато су скоро сви интелектуалци – тешке, себичне и саможиве особе.

Особе без достојанства и части, особе без витешког, самурајског духа.

Интелектуалац никада не може бити личност.

Личност је онај ко се узнео изнад интелектуалне сфере.

Личност је онај ко је убио интелектуалца у својој души.

Све вам ово сведочим из властитог искуства, зато што сам и сам, између двадесете и двадесет и пете године, био упао у интелектуалне сфере.

И мени је, у том добу, претила опасност да постанем интелектуалац.

Од тога сам се најуспешније бранио поезијом.

Поезијом и стваралачким визијама.

Интелектуалци су најоданије слуге рептилије.

Рептилија је међу интелектуалцима пронашла своје најверније слуге.

И ово запамтите: што већи интелектуалац, то све мања личност, то све мањи човек.

Док су моја деца ишла у школу, ја сам се све време борио, да их заштитим од школе!

Заједнички смо се борили и, изборили.

Школа им није убила ни машту, ни снове, ни визије.

Сачувати властиту децу од школе, то је један од веома важних задатака родитеља!

Ви то, можда, не знате, али ја знам.

Зато вам и пишем ово.