Пролазила сам стазом што водила је шумом  високог дрвећа  боје злата!

Топли сјај красио је лишће, гране,  стабла…. доле ниже, златне траве влати.

Овим светом  ветар  стално лети, …са њим крошње у заносном

плесу.

Иза шуме, поље ружа златних,  Високе су, тихе…. расту у

тишини.

Додир – благост ум што лечи. Нема трња, бодљи, што  срце

могу да повреде. Са тог поља руже носим,  теби поклони.

Питала сам, да ли нека са мном жели поћи и …..

. пожелеше многе….

Док сам са тог поља враћала се, слике светова што на наш

помало личе, ређале се брзо, као да су хтеле једна другу да

претеку.

Предео један, други, трећи а другачије све ..

Да ли беше сан ил јава не знам тачно рећи. Једино што знам је,

да је неко са мном исте слике гледао.Да ли је неко сликао и

слике ми слао и то не знам,  али да са неким на пут кренух

сигурна сам.

 Можда снови повезују људе, можда јава све то чини.

Можда жеље срцем донесене, запламте у душама  и

лагано кроз друге  светове их

воде.