Ноћ размину, звијезде се гасе

тек опучи с Дурмитора зора

вила златом јаглук везен шаље

танкој кули младога Тодора.

На јаглуку извезена слова,

златном жицом сунчевога зрака.

Равијојла овако му пише:

„ Ооо Тодоре, немала те мајка.

Шта то радиш, шта си наумио,

зар ћеш своју исгубити главу?

У памет се узурли делијо,

не презири богатство и славу.

Немој стару уцвијелит мајку!“

У књизи му говораше вила,

соко лети небу под облаке

па и њему саломе се крила.

Ти си моју одбио понуду

„Мени младој натурио ману,

да сам мушко, звала бих те,

да се огледамо на дугу мегдану!

Зато дођи, понеси свиралу,

ја ћу играт, ти свирај делијо,

ко издржи док зора не сване,

тај је славу и мегдан добио!“

Тодор гледа свилена јаглука,

чита шта му збори ситна књига,

на срце му паде нека мука

а на чело, навали се брига

јер зна добро, чим га виле дуже,

ријеч даше ал на танко уже.

Но му понос не да да устукне,

он ће ићи, па нек уже пукне!

Бану момче на Јаблан главице

у силав му нема леденице,

ни за пасом оштра јатагана,

спремао се није, за мегдана.

Усе дума јели ријеч тврда

уто изби на Вјетрена брда.

Сједе виле на зелене јеле,

дуге косе низ плећи расплеле.

Међу њима Равијојла млада,

 е каква је стотину јој јада.

Плетенице дуге распустила,

косе пале преко витих крила!