Посвећено   Прецима   Ратарима   Ратницима   Светлости!

 

 

Кад сељак умире, све се сневесели:

Пшеница у пољу, шљива у воћњаку…

Његова душа на међу се сели,

Тамо где је клецо при сваком кораку.

 

 

Кад сељак умире, походе га звери,

С највиших планина; из присоја гује…

Његову душу Бог сељачки мери,

На њиви-небу, где ветрови хује.

 

 

Кад сељак умире, небо се замрачи;

Пресахне поток; тихне цвркут тица…

Његова душа у цвет се повлачи,

Да се снова роди, кад никне пшеница.

 

 

 

У Великом Гају, наспрам Вршца,

у рано пролеће, 1974. године.