Грле ме сенке

месец у крошњи снева

снове од сребра.

 

 

Славуји краду

капи росе из ока

тајну далеку.

 

 

Осмех се враћа

у ноћ лепљиву од зноја

пољубац жудње.

 

 

Тама ме тргне

месец се за облак скрио

славуји ћуте.

 

 

Поглед ми лута

кроз украдено време

прости самоћу.