Моћне и несагледне шуме,

и зелен-плаветно небо,

у Пурпурном Прстену Стриборије,

подно звезде Ирије.

Звоне кедри као кристални звончићи

на струнама белих ветрова,

што јуре, сустижу и престижу, гле! –

 беле и румене облаке у трку,

над зеленим пољима у даљини

што из тишине праскозорја

 пут Кола Лучезарног, са ждралима белим,

узлећу!

СрбИрија – Света Земља Белих ВедСрба.

Србска Ирија, Србски Ириј –

Небо Сварога,

Сварунов Рај!

Народ шума и светих гајева.

Народ Тајни Белих Богова.

А тамо негде, иза пространства

титрајуће празнине

и нестварног сневајућег сна –

Дрво Живота,

што до облака сеже,

насред Ирија,

на пропланку ждралова,

подно снежних врхова

 и звезданих јата!