Живео сам свој живот у свету снова.

Од када знам за себе, никада, канда, нисам ни излазио из света снова.

Нисам ни дана једног живео у стварности овога света, онако како то већина људи живи.

Моја стварност бејаше и остаде тајанствени и чаробни свет снова.

У сновима је све много лепше и дивотније.

Све љубави су многе лепше, дивотније и чедније у свету снова.

Свет снова и јесте свет љубави!

Свака љубав брзо свене и усахне кад се спусти у стварност овога света.

Стварност овога света – то је убица сваке узвишене, етеричне, флуидне и романтичне љубави!

Љубав је попут воденог цвета тананих и нежних латица.

Ако пожелиш да га узбереш – убићеш га!

За мене је свет снова – стварност понад, изнад и иза стварности овога света.

Сневао сам и маштао од детета.

У години пред полазак у школу, био сам, на неки свој начин, заљубљен у једну девојку од четрнаест година.

Заистински заљубљен!

О њој сам сневао и маштао данима, док сам тиховао на слаповима и буковима горског потока.

Та моја љубав према девојци доста старијој од мене, и данас живи у свету снова.

Чини ми се, да ме та љубав, као и све потоње љубави, никада није ни напуштала.

Љубав и заљубљеност – то је најлепше стање срца, душе и духа.

Нема ничег дивотнијег од тога!

Храброст је, уистини, када човек може и уме да говори о својим најдубљим осећањима, без икаквог стида, стрепње и зазора.

То је већа храброст од храбрости на бојном пољу.

Данас је у моди бити лицемеран, лажљив и превртљив.

Огромна већина људи живи са стотину образина – маски  на своме лицу.

То су људи-маске, људи-персоне!

Све је подређено спољном свету.

Огавно, гадљиво и лицемерно!

Болест овога времена јесте болест маске, болест персоне.

Јунг је говорио, да нико не може да живи свој живот са сврхом и смислом, све док не свуче маску, образину, персону са свога лица.

Почетак буђења и освешћивање јесте спаљивање свих својих маски.

Мене су још у раној младости ведска учења ослободила свих предрасуда, омаја и опсена ове цивилизације без сврхе и смисла, без душе и духа.

Зато и могу слободно, без стрепње и зазора, да сведочим о својим најдубљим осећањима.

Уосталом, песник и не може бити песником све док не пређе тај праг опсена и омаја ове лицемрене, превртљиве и лажљиве фаустовске цивилизације.

Песник који не сме да пева и говори о својим најдубљим осећања – и није песник!

Он је само обичан стихоклепац, обично пискарало!

Свака је поезија вредна онолико колико је надубљих , најчеднијих песникових осећања у њој.

Ово нека запамте они млади који крену путем поезије.

Нема поезије без најдубих осећања, најскровитијих истина срца, душе и духа!

Онако како сам сневао и маштао у детињству, тако и данас сневам и маштам.

Ништа се променило није.

Нека људи мисле, говоре и суде о мени што год им је воља!

Ја никада и нисам живео за њих, већ за себе, за своје срце и своју душу.