Наједном  сам се пренула,

мисли из главе излетеле,

далеко полетеле,

до дна – до бездана….

на ивицу његову застале,

доле,  дуго  гледале…

омамљива страхота

привлачила је….

Срце застало… па …

засјало!

Засјала је Васељена цела,

што нада мном – бдела…

Зрак  Сунца кренуо,

ошинуо!

Заболела  ме радост Свестворитеља,

заболела и оснажила!

Љубав дала –  то усадила!

О мисли моје ,

сни истине враћени,

руком Свестворитеља …   помиловани!

Није страшно до бездана доћи,

жеље своје не бих знала,

да нисам и тамо…..

погледала.

Жеље, снови,…

У стварности

искра трена вечног

што над нама

бљешти!