Као звер, што људи знају да гоне

Пред зору, пре сунца, пре светла,

Кад душа спава на пољима белим;

По киши  кад су трагови видни;

На извору  коме жедна стигне;

Испод цветова што љуби погледом;

По гранама дрвећа где одмор тражи;

Под облацима на којима лети;

Иза дуге где стално пролази…

 

 

Као звер, што људи знају да гоне

И она је гоњена људском похлепом;

Она, будна на своме бранику стоји,

Одолева, бежи, скрива се и склања

Пред људима  – прогонитељима;

Склања се да не би на црту им стала

И снагу своју употребити морала

Јер – људи су то – за добро створени,

Но –  још то нису  – спознали!

Жива, она много пре, но што

На њу ко ловци пођосте!

И знала, какви ћете бити – пре вас!

Љуби она много  вас и штити

Вас –  од самих вас!

Прогледајте једном већ!

Шта сте у  времену стали!?

Неће она – на вас – воли вас,

Ал не дирајте је – њу-  што

Тече из Извора  од Постања!

Пламен Вечни, сјај  Почетка

У њој живи и сања!

Љубав је то –  мили моји!

Од ње су сва Сазвежђа, Сунца

Са ове и свих других страна – настала!