Ћутаћу
Мисли ћу замрзнути
Поглед спустити
Очима
Сузе забранити
Ћутаћу
Врлина
Оних које немамо
Изгубили смо их
Дремајући спавачи
Уснули поклици
Буде урлици
Неких витезова
Части
Који су дали живот
Ал никад неће пасти
Ћутим
Шта јаче је
Од митске тишине
Вековне прашине
На рубу отаџбине
Копно у море води
Море са небом своди
Знали су о слободи
Подсећају нас
Који имамо глас
Да причамо
Њих оживимо
Ми неке безначајне
Песме певамо
Не сневамо
Не ослобађамо
Себе
Наше
Постали смо сенка
Коју кораци плаше
Ћутим
И престаћу
Онда кад разум се повуче
Ћутећи разговарам
Са херојима
Неке више части
Који живе живот
Који никада неће пасти
Вечност
Није њихова наслада
Да им лица буду непрестано млада
Вечност
Је њихов позив
Да осете слободе додир
За богатсво је потребно мало
Да срце добије оно што је дало
Зато ћутим