Ја сам све време, од самог рођења, упоредо живео две стварности: овострану и онострану.

Те две стварности бејаху једна те иста вишеслојна и вишезначна стварност која је одударала од стварности овога света.

Живео сам на размеђу, на вододелници двају светова – света сна и света јаве.

За мене је често свет сна бивао свет јаве, и опет: свет јаве често бејаше у некој врсти сноликости, чаровитости и месечарској опчињености.

Моји најлепши тренуци у животу – то су тренуци сневања и маштања.

Никада нисам одрастао.

Никада се нисам уклапао у овај свет.

Какав сам био – такав сам и остао!

Од детета сам све и свакога идеализовао.

Све време сам тежио ка некаквом савршенству до којега никада нисам стигао.

Сад знам, да је то савршенство – којему сам све време тежио и о којему сам све време сневао и маштао – једино у Богу Створитељу, у Духу, у Љубави, у Лепоти над лепотама.