(ВИЛЕЊАКОВ РАЗГОВОР СА ИРЕНОМ М.)

Васкрсавам свакога дана, свакога часа, свакога трена.

Васкрсавам и, изнова се рађам: у срцу, у души, у духу.

Онј ко не васкрсава самога себе, свагда и навек изнова, тај и не живи.

Живот и није ништа друго до вечно васкрснуће, вечно поновно рађање – из пепела, из магле, из тмуше, из омаја и опсена.

Непрестано тражење смисла у свету бесмисла – то је наш први, главни, једини и последњи задатак, како у овоме свету тако и у иним световима, о којима мало или нимало знамо а више слутимо и наслућујемо.

Сваки пробуђен и освешћен човек бива усамљен у овоме свету.

Самоћа, тишина и шутња – дубља него море сиње – окружује сваког оног човека који путује кроз властито срце у потрази за смислом и сврхом што надилази овај свет у којему је све мање лепоте, доброте, чистоте, чедности и љубави.

У нама, у нашему пречистом срцу, у нашој лучезарној души, налази све ОНО што смо столећима и тисућлећима тражили у спољноме, видљивом и вештаственом свету.