Човек се најбоље види и осећа

онда када оде са овога света.

Док борави у свету,

Човек се не види.

Види се само његова

врећа меса и костију.

А то је, гле!

омаја и опсена.

Јер,

Човек није овакав или онакав

по ономе што се види

варљивим очима овога света,

већ је управо онакав

каквим га сазерцава и открива

наш унутарњи вид –

наше неварљиве

и јасновиде очи

душе и срца.

Један пробуђени песник је говорио:

људи се виде изблиза,

а Човек издалека!