Јецају и струје месечеви зраци;
Ко сребрна харфа месечина свира;
Пливају и тону маглени облаци,
Ко акорди пуни кроз царство етира.

 

Трепте тихе воде, и с чежњом дубина
Упијају у се звукове што жедне,
Дршћући ко круне воденога крина,
Под дојмом блаженства мистерије једне.

Расклапљу се у сну очаране шкољке;
Издишу површјем, ко од злата пена –
И с немоћи тихом једва слатке бољке
Дршће месечина звуцима Шопена.