Долина мала то беше пре

У којој људи било није;

Пођоше у рат једног трена

Следећи звезде благих зена

Што с плавих кула ноћу скрећу

Стражарски поглед свој ка цвећу,

Док целог дана међу њима

Сунце у леним лежи снима.

Посетилац ће признати сада

Да тужном доли немир влада.

Све осим зрака што, све тежи,

Над магичном самоћом лежи.

Стабла без ветра, да им гиб прида,

Дрхте ко море које се кида

Око магловитих Хебрида!

Ах, нема нигде ветру знака,

Да хрпу шуштавих облака

Небом од зоре гна до мрака,

Над љубицама које мазне

Личе на људске очи разне –

Над љиљанима који крију

Безимен гроб где сузе лију!

Њишу се: – цуре капи вечне

Из мирисне им чашке млечне.

Плачу: – низ стабљике им пузе,

Попут драгуља трајне сузе.