Што више истражујем србски језик, што дубље улазим у биће србског језика (а језик и јесте песникова судбина), све сам сигурнији, да на Мидгарду, да у Васељени постоји само један једини језик – србски језик!

У последње време, све речи које чујем, из било којег језика, мени звуче србски!

Нема туђица – све речи су србице, само што су у различитим језицима различито изокренуте и уврнуте.

Кад кажем да је србски језик – језик мајка, онда то, уистини, и знам!

Чак ми и гласови, шумови и звуци у Природи звуче као србске ономатопејске речи.

Жубор потока, шуморење топола и јасика, хујање ветра, грмљавина – све су то србске ономатопејске (подражавајуће, опонашајуће) речи.

И Природа говори србским језиком!

Кад се песник – у најдубљим дубинама и највишим висинама – повеже са бићем и суштаством србског језика, тада србски језик за њега не бива само обично биће, већ Божанство!