Драган Симовић: Ноћи сневања и тиховања
Посвећено дивотним, божанским душама Великог Гаја.
Пун Месец понад модрих и моћних крошања дрвета, и звездана јата над тајинственим и тајносаним пољима банатским.
Од Вршачког горја, у позно доба ноћи, уз вилинске гајде и свирале равнице, стиже, разбарушен и распојасан, ветар са Црвене горе.
Ноћ за тиховање и сневање.
Ноћ за буђење и освешћивање душе.
Ноћ пунога Месеца и јасних звезданих јата што вечно круже над нама, али, и у нама!
Све је са свим повезано, у свим овостраним, као и у свим оностраним пространствима и световима.
Сва бића на Земљи, са свим бићима у милијардама звезданих јата, чине једно Биће и Једно Суштаство.
Сви ми живимо једни у другима.
Сви смо ми жива огледала једни другима.
ПраВасељена је Велики Холограм.
ПраВасељена је Једна Велика Душа.
Свако се од нас у свакоме од нас, свакога часа и свакога трена, огледа и препознаје.
Велики Гај, село између јаве и сна.
Село где се преплићу и прожимају прошлост и будућност, творећи Овај Тренутак – Вечно Сада!
У овоме селу рађаху су наше прве, детиње и девичански чисте љубави; оне љубави пуне туге, сете и боли душе; оне љубави које вечно остају негде у сновима песника, у тајносаним пространствима између јаве и сна; оне љубави које никада преболели нисмо!
Вазда се враћам Великом Гају, а да не знам што!
Враћам се, као да је ту Пупак Света.
Као да је ту Почетак Свих Почетака.
Нешто ме из Оностраног, с ону страну Обзорја Догађања, с ону страну ветрова и киша, свагда изнова позива и призива у Велики Гај.
Можда је то нешто што не знам да знам!
Ми много тога знамо, а нисмо ни свесни да знамо.
То су она знања која смо понели собом низводећи се из звезданих, божанских висина у Мајчино Срце.
У ПраВодеан у Утроби Мајке.
Да, ми се вазда изнова рађамо и умиремо.
Ми смо бесмртна, вечна бића, која се селе из света у свет, из једног звезданог јата у друго звездано јато – без почетка и свршетка.
Имам драгих и милих бића у Великом Гају.
Сви су они у мојему срцу, у мојој души, у мојим песничким сновима записани.
Они то никада сазнати неће – али, шта то мари!
Љубав није узимање, већ давање.
Љубав је кад дајеш себе, кад се посвећујеш ближњима.
Љубав је кад о ближњима, кад о свим драгим и милим бићима, имаш најлепше мисли и најлепше снове.
Ако не сневаш Љубав, никада нећеш ни познати Љубав!
Све што сневамо – то нам се и дешава.
Наши снови, гле, бивају наша Судбина!
У Великом Гају, месеца жетвара (јула), 7522/2014. године.

