Посвећено дивотним, божанским душама Великог Гаја.

 

 

Пун Месец понад модрих и моћних крошања дрвета, и звездана јата над тајинственим и тајносаним пољима банатским.

Од Вршачког горја, у позно доба ноћи, уз вилинске гајде и свирале равнице, стиже, разбарушен и распојасан, ветар са Црвене горе.

Ноћ за тиховање и сневање.

Ноћ за буђење и освешћивање душе.

Ноћ пунога Месеца и јасних звезданих јата што вечно круже над нама, али, и у нама!

 

 

 

 

 

Све је са свим повезано, у свим овостраним, као и у свим оностраним пространствима и световима.

Сва бића на Земљи, са свим бићима у милијардама звезданих јата, чине једно Биће и Једно Суштаство.

Сви ми живимо једни у другима.

Сви смо ми жива огледала једни другима.

ПраВасељена је Велики Холограм.

ПраВасељена је Једна Велика Душа.

Свако се од нас у свакоме од нас, свакога часа и свакога трена, огледа и препознаје.

 

 

 

 

 

Велики Гај, село између јаве и сна.

Село где се преплићу и прожимају прошлост и будућност, творећи Овај Тренутак – Вечно Сада!

У овоме селу рађаху су наше прве, детиње и девичански чисте љубави; оне љубави пуне туге, сете и боли душе; оне љубави које вечно остају негде у сновима песника, у тајносаним пространствима између јаве и сна; оне љубави које никада преболели нисмо!

 

 

 

 

 

Вазда се враћам Великом Гају, а да не знам што!

Враћам се, као да је ту Пупак Света.

Као да је ту Почетак Свих Почетака.

Нешто ме из Оностраног, с ону страну Обзорја Догађања, с ону страну ветрова и киша, свагда изнова позива и призива у Велики Гај.

Можда је то нешто што не знам да знам!

Ми много тога знамо, а нисмо ни свесни да знамо.

То су она знања која смо понели собом низводећи се из звезданих, божанских висина у Мајчино Срце.

У ПраВодеан у Утроби Мајке.

Да, ми се вазда изнова рађамо и умиремо.

Ми смо бесмртна, вечна бића, која се селе из света у свет, из једног звезданог јата у друго звездано јато – без почетка и свршетка.

 

 

 

Имам драгих и милих бића у Великом Гају.

Сви су они у мојему срцу, у мојој души, у мојим песничким сновима записани.

Они то никада сазнати неће – али, шта то мари!

Љубав није узимање, већ давање.

Љубав је кад дајеш себе, кад се посвећујеш ближњима.

Љубав је кад о ближњима, кад о свим драгим и милим бићима, имаш најлепше мисли и најлепше снове.

Ако не сневаш Љубав, никада нећеш ни познати Љубав!

Све што сневамо – то нам се и дешава.

Наши снови, гле, бивају наша Судбина!

 

У Великом Гају, месеца жетвара (јула),  7522/2014. године.