Доћи ћемо на небо са две разне стране,
потамнели становници овога света,
пред вечер кад на земљи стану да се празне
поља, и падне сан преко камена и цвета.

 

Али биће Богу, кад приспемо у његово крило,
мутно срце наше све провидно,
видеће једини он што је икада било
у нама и светитељско и стидно.

 

Знаће све што се на земљи одиграва,
све што никада нису људи знали:
знане су њему паучинасте стазе мрава,
листови што су по шумама пали.

 

 

Кад последњи осмеси и сузе кану,
после несталих земаљских дана,
наћи ћемо се поново на Божјем длану,

пространијем од осмеха океана.