Крила ми више не расту
заспала сам на асфалту
моја су крила
некада шарена била

 

Летела сам штедела их нисам
пространствима бескрајним
необјашњивим срцем испуњеним
ево сада сад без крила живим

 

Свевидно око моје се више
од пролећа до пролећа мути
лију из њега мајске кише
душа крај трња ћути

 

Сањала сам ноћас
белину плавичастих предела
мекоту додира липа
жутих по стази попалих

 

Уснила сам хиљаду ждралова
Небеса зов ужарени
на њиховим крилима
лептире у њиховим очима

 

Причу о звездама уцвалим
трагањима мирисним митским
ждралови се за пут спремају
на ватрама плавих облака
ка црвеној дубини Васељене

 

Месичином оковани
кораци моји стопе празнине
сва моја невидлутања
по безброј плавих путања

 

Тихује чежња под пазухом
тамо где се крило
са телом спаја
тамо где ја крила немам

 

Три птице слетеше крај мене
раширише своја крила
за којом сада да кренем
која би ме летом озарила

 

Птице очима Бога Сунца.
погледаше ме ширећи крила
питање ми немо по глави јурца
која би од њих мени радостмуци била

 

Ждралови сви лепи удах заcтанe
баш крај мене слетеше
видају мојe незараст ранe
а мени идеја умом кружи
с којим бих могла да продужим

 

Одсекли су ми крила проклети
од љубави знавак отети
седећи данима сам на асфалту
уморнога лица чекала нова да израсту

 

Бескрајно чекала дуго
већ два века моја туго
не радим ништа друго
нова крила чекам
чекам па шта дочекам