Изиђем с вечери у поље и посматрам дуго румене облаке и врхове топола што се на ветру њишу и повијају…

И прожме ме, у трену, нека милина која није од овога света, и ја тада грлим, милујем и љубим све што видим и чујем пред собом…

Грлим, милујем и љубим широка и несагледна поља, ветар и облаке, сунца и звезде, претке и потомке своје, сав род свој вилењачки и све друге родове наше…

Грлим, милујем и љубим Створитеља и Васељену, Извор Живота и свеколику творевину Божју…

Грлим, милујем и љубим и у души јецам од радости и милине која није, нити може бити, од овога света…

(Негде у банатским пољима, месеца цветног, 7526.)