Ко бесни вранац кроз пуста поља

рањена душа ка теби хита

по лицу грива шиба, сијече,

у срцу тутањ бесних копита.

 

 

Кроз ноћ олујну и подне врело

он гази трње и оштро ст’јење

крваве копите траг је кроз село

рањени Вранац у пјени стење

 

 

Да ли знаш Вранче,

шта тамо чека,

док гризеш Ђем челични, хладан,

да л усне вреле, постеља мека

ил ћеш их остати вјечито гладан