Румене пруге већ шарају далеки запад,

Клонуо почива свет. Са мирних далеких поља

Уморни ратар с песмом журно се ноћишту спрема,

И само час по час зајечи шарена дола

 

 

 

Од шкрипе точкова колских. Гонећи весела стада

Безбрижно пастир млад у звучне двојнице свира,

А његов космати пас, подвивши репину лено,

Корача упоред с њим. Копрена дубоког мира

 

 

 

Увија поља и равни. Румене пруге се гасе

И бледи месечев зрак, светило небеских двора,

Кроз маглу диже се већ – и нема, дубока тама

Доводи бајну ноћ са сињег незнаног мора.

 

 

 

Све грли мир и сан. Покашто заурла само

Суседов стари пас, ил’ позно дошавши с рада,

Испреже ратар плуг и стоку уморну поји,

И ђерам шкрипи све и вода жуборећ пада.