ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Ноћас сам имао грозне снове.

Снове бесовске, снове из пакла.

Боравио сам у неким мрачним световима у којима жива душа намах копни, сахне и вене.

Али, истовремено, у тим грозним и пакленим сновима бејах при пуној свесности и свести.

При пуној свесности и свести рекох себи: боље је да сам заувек мртав, да ме уопште нема, да се претворим у космичко ништа, у прах и пепео, него само један дан да боравим у тим световима.

Снови су ми били посве сиви, јер у тим световима влада потпуно сивило.

Ниједне боје, ниједне вагре; све бездушно и беживотно, све сиво и безлично.

Никада, до ноћас, нисам имао такве снове.

Био сам ужаснут и у сну, а након буђења, задуго још нисам могао да се смирим.

Док сам боравио у тим сновима, осетио сам како се моја душа мучи, како пати и јеца, како пишти и цвили.

Пожелела је да изиђе из овог физичког тела, да напусти ову трулежну врећу меса и костију, да се узвине некамо у неке плаветне и лучезарне висине…

Од ране младости знам, знам и видим, знам и осећам, да је све бесмислено у овоме свету, ако душу своју не спасем, а душу ћу спасити само онда када је узнесем високо, и што више, понад овог света омаја и опсена, понад света у којему свака жива душа тугује, пати, вене и болује.