Од звијезда саткан, из бескраја,

Алекса се враћа из раја.

 

 

Има ли иког, у часе сретне,

с добром на лицу, с душом, да сретне?

 

 

Хоће ли ико, жив, мртав, ко зна –

на Старом мосту да га препозна?

 

 

А вода жубори, мире јасмини,

гле оно ђевојче налик Емини!

 

 

Изашле лијепе Анке и Зоре,

с Неретвом неријеч да прозборе.

 

 

Пролази Алекса сав од свјетлости –

а никог свога, Боже опрости.

 

 

Само пазимо, ко сјене црне,

нас неколко да не посрне.