Као рој у мисли ми навиру сећања,
Где јасно видим наше Златно доба.

Тада су мушкарци били Витезови храбри,
А девојке невине, вредне и маштовите.

Љубав вољене могао си задобити
Само лепим речима, ил` победом у битци!

Витешки турнир тад је био права згода,
Онај кој` победи, имао би божанског порода.

Бледолике девојке, као виле лепе
Бодриле су своје јунаке.

Посматраше тада Богови са неба,
Срећни беше јер су знали да закон ПриРоде влада!

Склад, част и поштење су слике савршенства,
То је оно што у нас данас више нема!

Аутор: Стари Словен
22. цветња, 7525. године