Ако ти напишем песму,

Хоћеш ли доћи ту и ту у толико и толико часова,

полазна станица Београд,

неки ћошак окупан кишом,

и сасвим је могуће,

препун непознатих и бучних људи?

Ако ти напишем песму,

хоћеш ли пристати да корацима меримо ширину пешачких прелаза

колико је потребно тишине да би се испричало битно,

и да ли ћеш ми поверовати ако ти кажем да се из ове полазне тачке може обићи цео свет,

а не померати се са неке дрвене клупе?

Ако ти напишем песму,

обећај ми само то да ћеш се кришом смешкати,

и да нећеш баш пуно питати зашто и како је пишем,

од чега је настала,

какве намере имам са тобом,

обећај ми и то да нећеш кудити кишу што пада,

ни Београд што, пијан и блесав од магле,

по ноћи гласно изговара твоје име.

Ако ти напишем песму,

молим те,

не питај ме ништа више.

 

Извор: „Између звезда и блата“