ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Седим под липом што је од јутрос почела да цвате, и тихујем уз брујање ројева пчела.

Излазим из спољнога света и све дубље зарањам у тајинствене унутарње светове…

Док затворених очију слушам брујање ројева пчела у крошњи липе, имам осећање, да слушам бруј ројева звезда и звезданих јата, да слушам бруј и жубор несагледних звезданих светова вечне васељене.

Бруј ројева пчела у крошњи цватуће липе делује сасма смиријуће и исцељујуће, делује, напросто, васкрсавајуће…

Као да се вечна васељена, са свим својим звезданим световима, низвела у моје срце, у моју душу, у моје суштаство…

(Велики Гај, 25. месеца цветног, 7526.)