ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Има тренутака, када бивамо веома сурови, када погано вређамо, када гледамо да најтеже боли нанесемо управо онима који су нам најмилији и најдражи, који су пуни љубави и милости према нама, који нас посматрају очима Свеблагога Бога.

А час потом, повлачимо се у самоћу и тишину, те дуго и горко ридамо, плачемо и јецамо због онога што смо само неколико тренутака раније починили.

Тада се наша душа купа у сузама покајања, и у сузама покајницама исцељује ране које смо јој ми – вређајући своје ближње, своје најмилије и најдраже – нанели.

Највише боле и најдуже се исцељују оне душевне ране које самима себи наносимо у тренуцима помрачена ума и сужене свести.

Све сам увреде лако и брзо праштао ближњима који су мене вређали, али увреде које сам ја другима наносио, гле! и после толико лета, канда, још увек самоме себи нисам опростио.

И вечерас ме – док исписујем ове лирске ретке – још увек пеку и боле све оне боли које сам негда и негде ближњима својим задавао.

О, Боже! како бих био срећан, да никада никог нисам повредио; да сам према свима њима – према свим бићима и створовима Твојим – био свагда и увек благ, благ попут Тебе, о, мој Свеблаги Боже!

(Негде у Банату, вече 25. цветног 7526.)