ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Верујем Човеку, али људима не верујем.

У Човека имам поверења, а у људе немам.

Човек је Онај који се међу стотинама и тисућама људи уздиже изнад свега овоземаљског и тежи ка Нечем што је више од људи, веће од Човека.

Човек је БогоЧовек.

Човек је Бог у Човеку, и Човек у Богу.

Људи убијају једни друге – по навици и природи својој – а Човек никада не убија Човека, не убија никог и ништа.

Док се људи боре ПРОТИВ Живота, Човек се бори ЗА Живот.

Бело Србство видим као Заједницу Човека, а не као заједницу људи.

Бело Србство чине пробуђене и освешћене личности које су се узнеле изнад свега људског и овоземаљског.

Бело Србство чини Заједница Човека што тежи ка Заједници Богова.

Зато ја и нисам ни за какво братство крви, већ за Братство Духа и Свести.

Дух и Свест чине Човека – БогоЧовеком!

Крв је важна само онда кад постоји Дух и Свест.

Ако нема Духа и Свести, тада ни крв није битна.

Бело Срство – то је Братство Духа, Свести и Крви.

Све заједнице крви, а без Духа и Свести, гле! нестале су нетрагом у међусобним ратовима.

Кроз столећа, тисућлећа и еоне опстају само Заједнице Духа, Свести и Крви.

На милоне Срба, кроз многа тисућлећа, страдало је управо од неосвешћених Срба, од Срба који су Срби само по крви, али не по Духу и Свести.

Србство негда бејаше велико и несагледно, али се прореди и уништи у србско-србским ратовима.

Више је Србство страдало од бесловесних Срба, него од знаних нам древних врага и душмана.

Сви наши душмани и врази у нашем ужем и ширем окружењу – који се данас издају за ове или оне народе и нације – постадоше од Срба који бејаху само Срби по крви, а без Духа и Свести.

Отуда ја величам, узносим и прослављам само Бело Србство, само Србство Духа, Свести и Крви, док за оно друго Србство ништа не смем да јемчим, јер је дозлабога варљиво и превртљиво.

Заједница Крви има снагу, има моћи једино онда кад се заснива на Духу и Свести.