Можда очекујемо превише од оних који су нам драги; најближи, најмилији!
Верујем да би били другачији – да могу!Верујем да никога не би повређивали- да могу!
Верујем да своје дате дарове не би поредили са примљеним – да могу! Верујем да би друге ценили ваљано – да могу!

Верујем, да не би чинили ништа, да друге срамоте, због тога што јесу какви јесу – да могу!
Верујем да, кад би знали, једно људско биће усрећити – би то урадили- да могу!
Али – и они највећи, најбољи, знају себе да преваре а да то и не знају! Да знају, где се истина дену, верујем, да би све поправили!
Али, кад човек поверује само себи и ништа и никога другог не види…и . не чује…и . не осети…..онда они преостали…могу само, од жала да клону и мајчицу Земљу замоле, да их пре времена узме а Богове, да им молитву услише!
Јер у Роду/Нероду – није ваљано ни битисати!