На бледој сенци сивог лица

Прљава од пепала и страха

Гледаше ме два плава ока, подно Стаљинграда

….

У рову, тесном од смрти и лешева  

Из црна СС шлема

Од погледа изобличена и страшна

Прочитах неверицу и страх од вешала

. . . .

Са његова немачког лица

Некада лепа и бела

Сада смрди очајање и неверица

У њему кључа, крв германска врела

. . . .

У агонији, крај свој не жели да види

Над њим анђео бели, лебди и кружи

Срце своје не може да смири

На његово лице, паде маска беле смрти

. . . .

У земљи овој ће умрети

Поклониће своје германске, беле кости

Псима и вуковима Руским    , 

То изненада схвати   

. . . .

Према њему, корак лаган направих

Са његових усана, оте се крик ужаса

Лице се изобличи, у гримасу неприродну

Кроз ноћ запара, вапај помоћи и спаса

. . . .

Ноћ црна се надвила над светом

Немац и Рус у рову једном су се срели

Да су околности другачије

Можда би вотку или вино пили

. . . .

На бледој сенци сивог лица

Прљава од пепала и страха

Гледаше ме два плава ока, подно Стаљинграда