Ноћ пунога Месеца.

Небо, бистро и јасно, осуто плавим звездама.

Свежина вечери из поља, шири се подно крошања сневајућих липа, јасена и ораха скривених у властитим сенкама.

Зрикавци једнолично зричу.

Хукање сове допире про даљина.

Месечина, мека и млечно-бела, просута рудинама и стазама.

Седим, тихујем и сневам.

Не иде ми се на починак.

Не спава ми се.

Лепота белих ноћи, ноћи кад липе цвату, и кад понад крошања моћних и мирисних липа броди пун Месец –  огроман, румен и блед.

Каква милина!

Каква дивота!

Овај тренутак вечности, гле! остаће записан међу звезданим јатима и кроз тисућу лета!