Одакле име “Равијојла”. Није свакодневно и уобичајено. А, опет, зазвучи тако познато и блиско мојој генерацији, а још је ближе онима старијима. Име из моје младости, из времена када сам читала народне песме које су се лепиле за мене као шећерни сируп, када сам била препуна маште о белом свету који сам се спремала да освојим. Онда, то беше и тема мојих првих студентских дана на етнологији: словенска митологија.

У словенској митологији виле су значајна бића. Демонска, али веома блиска људима, привлачна и обећавајућа. Вилински моћне, кћерке жене и змаја, чудне, необичне, врзмају се око људи, од њихове лепоте застаје дах, мушкарци губе памет.

Оне су колоплет змајеве огромне снаге и женске нежности, суптилности, заводљивости и лепоте. Има их уз реке, у дубоким шумама, шеткају се по облацима, ослушкују људе кроз ноћну тишину, лутају непознатим и забаченим стазама, играју коло на пустим пропланцима.

 

Међу њима је једна, код Срба најзначајнија и најчувенија – вила Равијојла.

Сукобила се са чувеним епским јунаком Марком Краљевићем јер је устрелила у грло његовог побратима Милоша који је певао лепше од ње. Марко је побеђује захваљујући своме Шарцу, па онда је приморава да врати из мртвих и излечи његовог побратима Милоша.

Та вила из песме, сујетна као и сва натприродна и митска бића, велика биљарица и познавалац лековитости свих биљака, заштитница напуштене деце, кћерка змаја и смртне жене, полудемонска и полубожанска, која се сукобљава са јунацима, јер не трпи “лепше грло у Милоша царско”, та својеглава лепотица, ипак се покори Марку Краљевићу и закуне га Богом и светим Јованом, па постане Маркова посестрима. Марко је, иначе, често друговао са њом, а у невољи је и у помоћ позивао.

Људи који су волели народне песме и српску митологију, а очигледно, у такве људе су спадали мој деда, учитељ, и његов стари породични кум, професор књижевности (нека почивају у миру) ту своју љубав изразили су и на конкретан начин, то лепо старо име уградили су у имена својих потомака.

МОЈА МАЈКА (МАМА) РАВИЈОЈЛА

По тој вили, захваљујући куму, моја мама је добила име. Тако се име Равијојла уселило у мој живот и пре него што сам рођена и остало је њему да га никада не напусти. Та вила која је за сва времена остала да живи у нашим народним песмама била је и вила мог детињства и читавог мог живота.

Мама ме је родила. Она ме је научила првим речима. Она је од мене створила слободну личност. Она је у мене усадила љубав према животу, према људима, према лепоме, према књизи, уметности и земљи хранитељици.

Мама је волела – поштовала земљу. Њене најлепше успомене из раног детињства биле су везане за повремене боравке на имању баке и ујака. Нажалост, касније у животу никада није имала прилике да живи на њој. Прве године по завршетку другог светског рата, као двадесетогодишњакиња, уписала је Пољопривредни факултет у Земуну. Међутим, живот је за њу имао друге планове. На другој години факултета се удала, на трећој родила мене, а то је значило прекид студија.

Давала ми је снагу какву земља даје свему што живи на њој. Знала сам да могу да јој верујем, да ће и у доба највећих суша и недаћа обезбедити воду за моје корење и омогућити ми да опстанем и наставим да идем даље. Појила ме је својом безграничном и безусловном љубављу и подршком

.

Мама је била лепа жена, наравно за мене најлепша на свету. Поседовала је не само физичку већ и неку магичну унутрашњу лепоту која је зрачи из ње. Лепа, образована, свесна себе, а при том потпуно лишена сујете. За њу су сви били у праву, али када је нешто желела или је сматрала да је потребно да се уради, на свој тих и ненаметљив начин била је бескрајно упорна. На крају је увек била победник. Злоба и завист за њу нису постојале. Људе није делила на добре и лоше. Имала је разумевање за све. Веровала је да је сваки човек добар, а на шта га животни услови усмеравају то је друго питање за које је имала пуно разумевања. Тиме је пленила све око себе.

Лако је прихватала људе и они њу. Била је пријатељ са људима разних националности и језика. Она сама, веома лако је учила стране језике. За оно на шта су други користили године и деценије, њој су били довољни месеци. Течно је говорила, готово без акцента, француски, немачки и енглески, а када су је животне околности приморавале у потпуности се споразумевала на италијанском, албанском, македонском, па чак и есперанту.

У зрелим годинама нашла сам могућности да парче земље прилагодим некадашњим њеним интересовањима, да уживам у плодовима рада сопствених руку. И назвала сам то парче земље њеним именом. Јер и сама сам нашла мир у некадашњим њеним жељама.

 

ИМАЊЕ “РАВИЈОЈЛА”

То парче земље названо именом виле јесте вилински простор. Сремска земља обилато врати све што се у њу стави. Земље, воде и сунца има доста. Када се у њу уложе рад и љубав, та земља нас награди лепим плодовима.

Стара сремска кућа, прилагођена савременим захтевима живљења, уз савремена купатила, повремено укључивање клима уређаја, фрижидер и шпорет, компјутер и интернет, терасу за одмор и фонтану испред, близу Дунава, у помало бајковитом селу Крчедину, довољна је да зароби човека, да му замени сва чудеса белосветска, да му поклони мир кога нема у увек ужурбаној метрополи.

Од комшија који држе краве нити је тешко ни далеко набавити обично стајско ђубриво. Уместо отрова којима се биљке штите од разних штеточина, сасвим је у реду опколити леје и читаво имање разним врстама лековитих и зачинских биљака. Замислите, зачинске биљке, које су састојци неких чајева и побољшавају укус јела, једноставно одбијају штеточине. Њихови мириси постали су заштитници краставаца или парадајза, салате или блитве, јагода, руколе или грашка.

Ето тако сам направила средину из које могу директно да уберем воћку или поврће и да га загризем у башти, да осетим његов потпуно природни укус и мирис, да уживам у плодовима свога рада без посредника. Добила сам, како се то данас каже “органску храну”. А та органска храна није никаква новооткривена мудрост, то је само природна храна, чист производ природе, без учешћа савремене технологије, ако не рачунамо машине које су ситниле и припремале земљу за сејање и сађење.

Знам, моја мајка је жива једино у мом живом сећању, али имам утисак да својим рукама испуњавам неке њене давнашње жеље. Ако је истинита она стара изрека да су мртви живи све док их се живи сећају, ја сам на свој начин наставила неке старе мајчине жеље, кроз свој рад наставила њено постојање. Тако ће и она трајати док ја трајем. И зато волим ово парче земље и ову моју велику башту сећања, али и башту која ми даје више него што могу сама да потрошим.

 

Извор: интернет страница  – Вила Равијојла