Свемиру без ваздуха
каквог ли си мириса?
Ужарена лопто
што сама се грејеш
како ли се смејеш?

Како бих да спавам
у тишини
планете,
да душом
продрем у сфере твоје,
хоће ли воде некад
видети очи моје?

Тихо ти шапћем
све жеље своје,
све снова боје
Осећаш ли моје све
док говорим ти речи те?

Да сферама шушнем
како је љубљени
док кроз вечност лутамо
у незнане даљине
да жеља не мине

Будућност
садашњост већ је наша,
а љубав
тиха
најтиша…