ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА 

 Одувек сам знао: моја Знања требају само мени!

Људима не требају Знања; људи беже од Знања; људи избегавају Човека од Знања.

Учио сам и образовао се само због себе, само зарад себе.

Научио сам се, још у раној младости, да скривам Знања од људи у окружењу, од људи и иначе.

Већина света живи само зарад хлеба, игара и секса.

То им је сав смисао живота и живљења, то је сва њихова животна поетика, њихов поглед на свет.

Само се ретки појединци уздижу изнад тога.

Мени је одвајкада највећа награда за Знање бивало само Знање.

Целог свог живота бејах жедан и гладан Знања.

Без Знања не бих ни умео ни могао да живим!

02

Давно сам престао да се појављујем на јавним местима, на интелетуалним, уметничким и песничким скуповима, у радијским и телевизијским емисијама; одбијао сам, и одбијам, сваки интервју за електронске и писане медије, јер у томе не налазим никакву сврху нити видим икакав смисао.

Људима је лепше да живе у незнању!

Већ сам рекао шта светини треба: хлеба, секса и игара!

Највиши смисао нашег живљења, не само на Мидгард-Земљи, већ и другде у Васељени, јесте само Знање.

Али, Знање свих Знања – Знање Богова!

03

Кад ме људи питају, више волим да кажем: не знам, него: знам!

Тада сам много мирнији.

Не испитују ме више.

Не волим пропитивања и испитивања, не волим питања питања ради, не волим разговоре без сврхе и смисла.

Корачам својим путем и слушам умилну свирку ветра у крошњама јабланова витих подно румених и ружичастих облака у сутон вечерњи.