ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

01

Један ведски мудрац је рекао: грешку чинимо кад год поредимо човека са човеком.

Два човека, две самосвојне и самобитне личности никада се не могу поредити.

Сваки је човек свет за себе, космос за себе, васељена за себе.

Јер, што је човек самосвојнији и самобитнији, тим га је све теже поредити са било ким!

Греше родитељи који својој деци, прекоревајући их, кажу: види, сине (или кћери), како је марљиво и одговорно оно и оно дете, а како си ти, дозлабога, немаран и неодговоран!

Тим бесловесним прекором родитељи ништа неће поправити у своје деце, већ ће их – напротив! – још и горим  учинити.

Убиће у њима и оно мало самопоуздања.

После сваког таквог несувислог и бесловесног прекора, њихово ће дете бивати све горе и горе – све немарније,  све аљкавије, све трапавије и, надасве, све неодговорније.

О, кад бисте само знали, колико су родитељи одговорни за судбину своје деце!

02

Деца су слика и прилика својих родитеља.

Све болести, све страхове, све бриге и опсене своје, родитељи преносе на своју децу, као што преносе и оно племенито и дивотно у себи што имају.

Најмање права имају родитељи да куде децу.

Уствари, родитељи никада и не би смели да куде своју децу, јер то су они у својој деци, то су њихове заслуге и њихова дела.

Нажалост, и данас, после толико тисућлећа и еона, деца највише бивају осујећена у свом родитељском дому, од својих родитеља!

Давно је речено: од добрих родитеља, добра су и деца; од злих родитеља, и деца бивају зла!

03

Сви смо ми имали овакве или онакве родитеље, најчешће неуке и необразоване.

Кад кажем неуке и необразове, онда то казујем у ведском значењу и смислу те речи.

Хоћу рећи: нису имали ведска знања, знања наших звезданих и божанских предака!

Наши родитељи нису умели да нас васпитавају и образују, зато што су живели у ведском незнању, а у материјалистичком и позитивистичком појимању и схватању – у лажном знању које је горе од било каквог незнања!

Они су само бринули о нашем физичком телу, а о осталим нашим телима – појма нису имали!

Нису знали ни да постоје та виша и танананија тела!

04

Да бих могао да се развијам у самосвојну и самобитну личност, ја сам, у седамнаестој години овоземаљског живота, морао и буквално да побегнем из родитељског дома.

Моји родитељи никада нису желели да ја будем песник и уметник.

На све могуће и немогуће начине покушавали су да ме одврате од тога.

Што сами, што преко стричева, ујака, тетака и разних других рођака, па све до наставника у основној школи, гледали су да ме осујете.

Ја сам им вазда говорио: или ћу бити песник, или ништа!

Нисам пристајао ни на какве договоре и компромисе са својим родитељима.

Што су се они више борили против мене, покушавајући да ме сломе и преуме, то сам ја, напротив, бивао све својеглавији и све тврдоглавији!

Борећи се за своју самосвојност и самобитност, постао сам праисконим сунчевим ратником, усамљеним ратником светлости који одбија сваки савет и утицај људи из окружења.

Родитељима сам се вратио тек после неколико година, кад сам већ увелико изградио себе у самосвојну и самобитну личност, и кад они вишу нису ни покушавали да ми ишта оспоре.

Ко се до седамнаесте године не ослободи ауторитета родитеља, тај се никада неће развити у самосвојну и самобитну личност.

Може човек да заврши пет факултета, може да стекне три доктората, али, ако се у младости није ослободио ауторитета родитеља, никада он неће постати самобитна и самосвојна стваралачка личност, већ ће до краја живота остати послушна и покорна школована персона која и даље трага за овим или оним ауторитетима!

Самосвојна и самобитна стваралачка личност нема ауторитета, јер унапред одбацује и поништава сваки ауторитет, како у другима тако и у себи.