Мој пријатељ  Чедвиг

Цветковић,

Чеда по нашки,

Помало филозоф,

Делимично практичар,

а већма сањар.

Понекад се спусти из света својих сања

И прионе уз тло до свога орања

И сеје ли сеје

И кад грми и кад веје

И кад жеже и кад пече,

По свом имању…

Баца неке семенке

Першуна, мркве и печенке

По личном нахођењу и знању,

Некад забоде у земљу,

у корову, чистини ил’ грању,

Насумице,

И белог лука чена,

По неки ризом рена,

Садницу јабуке и вишњице

И који стручак јагодице

Јер на Чедином имању нема оштрих стена,

Само пуно плодне тројанске земљице

И онда му се озари лице

Кад угледа у трави модре купинице

Или руковети хајдучке травице.

 

 

 

Са по којим биљем га Бог награди

Па му и Бог понешто засади

И само никне тако и онда се полако

Све оспе смиљем и босиљем

И множе се његове баштице

Нехајне љубави и миомириса пуне

А од влати трава створе нујне струне

И онда звони песма звончица и тратинчице

Док милују се биља круне

 

 

 

Чеда је предан

Чеда је вредан

У ткању мисли и сања

И каткада у пољу

Добије страсну вољу

Истрајан у намерама,и лежерној лакоћи постојања….

Свему да смисао космички и утка неку лепоту…

А мотици прилази тактички

Опажајући у много чему чар и дивоту.

 

 

 

Живот лептира и мрава, бубица и животињица прати

Тај тихи живот малих створења

Којем ће он велики значај дати

А који често од превеликог бремења

И не опажамо ми ,

Велики двоножни створови

Јурећи за неким вишим смислом,

 

 

 

Често гоњени ил’ трчећи за материјом ,

За већом кућом и бољом антеријом

Сапети под времена стиском,

Рвемо се са бесмислом,

Удаљујући се од себе самих,

суштине свог природног бивства.

И западамо под утиске сила тавних.

 

 

 

Чеда је мој друг и понекад инспирација

Како треба да живи популација

И како своје идеје сејати

Љубављу их оплеменити и згрејати. .

Негде ће на плодно тле наићи

И ту ће одмах нићи,

Негде се умножити

Негде кога орасположити

А негде у свести људи уврежити

И мисли им светлошћу разнежити.