ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

 

Пробудио сам сам се у свитање.

На селу се човек, поготову с пролећа и лети, рано буди.

Ма у које год доба ноћи да одем на починак, будим се рано.

Напросто, Сунце ме диже из постеље.

Радим вежбе дубоког праничног дисања, тихујем и сневам.

Потом устајем.

Справим кафу, и седнем у врт под моћном крошњом ораха.

Крошња је тако моћна, да прекрива цео врт у распону од тридесет метара.

Ослушкујем умилан и дивотан пој птица.

Од Вршачког горја и Карпата подухује јутарњи лахор.

02

Јутро је.

На цркви звоне звона.

Од детета знам, да звона звоне или за црквене празнике или кад неко умре.

На један начин звоне за мушкарце, а на други за жене.

По звоњави звона банатски сељаци знају, да ли је умро мушкарац или жена.

Ја то још нисам открио, али питаћу некога овде у селу.

Данас није празник, присећам се уз јутарњу кафу.

За ким сада звона звоне? – питам се.

А онда у трену прође кроза ме филм, који сам још у детињству гледао, по књижевном остварењу Ернеста Хемингвеја: „За ким звона звоне?“

Заиста, никада не питај: за ким звона звоне? –  јер звона и за тебе звоне!

Звона звоне за све нас.

03

Кад год ми се догоди дивна песма или дивотан лирски запис, тада справим кафу и запалим дуван.

Уз кафу и дуван, у неком тихујућем и сневајућем стању, разговарам са боговима и музама.

Морам да вам признам: нико тако не ужива у пушењу дувана као ја!

То је отркио и мој врли пријатељ Владан Пантелић.

Владан је и иначе противник дувана, противник пушења од када зна за себе.

Никада није ни једну једину цигарету запалио.

Пушаче просто презире, али је мене, неким чудом, прихватио у путпуности оваквог какав јесам.

На својим предавањима често говори о штетности пушења дувана, али, на крају предавања, редовно помене и мене.

На свом животном путу – каже Владан – упознао сам само једног јединог пушача за којега имам и разумевање и оправдање.

Он не пуши, већ уз дим цигарете разговара са боговима и музама.

Њему дуван служи да би, попут сибирског или индијанског шамана, успоставио везу са Вишњим световима.

Владан је отишао дотле у прихватању мене оваквог какав јесам, да ми чак и дуван доноси кад долази код мене у госте.

Владан Пантелић из Праисконог Тијања – мој врли и племенити пријатељ, велики посвећеник и духовни исцелитељ!

(Велики Гај, 21. дана месеца липа, 7526.)