Мали анђео

са интересовањем је слушао

приповедање свог учитеља о

планети чаробњака.

– Постоји једна чаробна звезда – говорио је учитељ – која је Духом љубави створена.

Зове се Земља.

Све што је на њој – право је чудо.

Сваки угао Земље осликан је различитим бојама, све дише лепотом стварања.

Плава небеса се тамо огледају у земаљским огледалима – језерима, рекама, морима.

Сваки човек који живи на тој планети обдарен је магичним даром.

– Какав је то дар, учитељу? – питао је мали анђео.

– Како земаљска огледала одражавају небеса, тако и човек одражава чаролију небеса.

Ова магична сила живи у човеку. Када човјек жели да створи чудо, он мисаоно, као уметник кистом, слика жељену слику.

А да би се жељено отелотворило, у спољашњи живот, човеку је дат још један магични кист – Осећање.

Дакле, прво мисаоно црта чудо, затим, ту исту слику слика другим кистом – осећањем. Мисли су вечне и њихове мисли не нестају тако-тако, већ одлазе у вечност.

И жељено кроз мисли и осећања добија своје постојање.

– Значи, на тој планети живи се веома срећно, пошто се све њихове жеље могу остварити?

– Не баш, малени.

Ствар је у томе, да су многи људи заборавили  моћни магични дар. Блокирали су своје мисли страховима, конфликтима и сумњама.

 Њихов ум је као ратник, који бомбардује Универзум саопштењима, која су пуна алармантних сигнала, где сумње гуше жељено.

– Шта се може урадити да би се то поправило, учитељу?

– Мисли треба очистити.

 Оне морају постати светлосни ток, а не стално бојно поље …

 Мали анђео је гледао далеку звезду и маштао …

– Како бих волео да добијем Дар Живота на њој – мислио је он … Сунце

извор. фејсбук страница Љиљане Митрић

аутор: Еми Мон ( Алена Кравченко)   

превод: Беба Муратовић