Гоњен… – Хаври
Стопама рањене звери
посрћем,
иза мене хорде,али ја се
не осврћем…
Хладним снегом,хладном
душом путујем,
још један метар,па још један,
трубе не чујем…
Ветру пркосим,тешко бреме
носим,бреме издаје…
Крв,сузе и зној просипам
сунце је све даље..
У тами скривам се јурим
кроз њу промичем…
Груди од бола,тело од олова,
али ја не вичем…
Зубе стежем себе уједам
да не заплачем,
мисли беже понос ме веже у
пламену све јачем…
Ватра ме стиже срце ми гори
ја не одустајем,
док снаге има да љубав се бори
не посустајем…
Од туге не видим себе се стидим
падам на колена…
Мирис ме прогања од твоје косе
тај мирис полена….
Крволоци долазе дах им осећам
све су ми ближе,
у твојим очима крај свој предосећам
сећања нижем…
Гледам у небо плаво,руб твоје хаљине,
више не боли ране су смрзнуте,као
печат даљине…
И док ме пробадају у спором трену
душмана стреле,
лагано тонем,нестајем прелазим у сену,
али усне су вреле…
Још једном само траже те да се диве,
јер душа понире…
Кроз твој додир и даље живе,
Љубав не умире…
Док трептај сузе кроз бодље нестаје,понор ме мами…
Дивљина у грудима никад не престаје,Вукови умиру сами…
Аутор: Хаври
СРБСКИ ЖУРНАЛ 