Месечева чежња
давно ме омела
да сунцу у очи погледам

Намрштене твоје обрве
гоне осмех са мога лица
очи слабо ти видим

А сваки пут кад те угледам
део мене нестане

Не сећам се ни очију ни обрва
само лелујам у простору
бестелесна,
са душом која се к небу пропиње

Време ме носи као да не постоји
ни дан ни ноћ нису исти
кад мој вид остане на теби

У сну те виђам и
сањам непрекидно
од данас до сутра –
никад довољно дуго

У слутњи само назире се лик
који сам хтела оцртати заувек –
лик који се смеши и говори
било какве,
јасне или нејасне
звонке или речи прећутане

Чујем слова а
често не разабирем
смисао речи,
само усне видим
у месечевом луку

Кад год те угледам
потонем у сан љубави
Нема ме

Само одраз твој у мислима остаје
и као сенка кроз душу промили
прогони ме после
дуго, дуго

Желим да напипам сваку ти бору
да углове усана твојих померим у осмех,
да очи твоје зраче у мојим,
да сачувам те у трену

Да ли бисмо остали сами
док мирис тела твог не осетим?
Да ли бисмо…

Месечева чежњо
допусти да у сунчеве очи
утонем
и снено
погледам у очи његове!

Имам те кад ме нема
никад се дотаћи изгледа неће
ни у дану ни у ноћи
осећаји друкчији, јер
кад ја лебдим усхићено –
ти на земљи смирено стојиш.