Сањам неки пут отворених очију,

тада сањам отаџбину своју.

Сањам лепоту великог Дунава,

таласе Тисе, стари Тамиш,

Србску Свету Гору, Фрушку Гору,

Вршаке врхове што непомично стоје,

Лепотицу Тару међу кањонима Перућца,

брзе воде зелене Дрине,

Златибор у златном сјају,

Алтомановићево Ужице, дивота старе славе.

 

Воде Великог Рзава, Голију старог чувара,

Овчар и Каблар, тиху рекуГрадац.

Голубац што на Дунав мотри,

Ђурађево златно Смедерево,

ниже доле Сребрно језеро.

Стару планину, краљицу што од лепоте душу ломи.

Јухор, Сува планина, Радан Србски бастион.

Копаоник као див немо стоји,

Долину Јоргована…

Ибар вечно плови…

А на југу, Пећ, царски Призерн

Бели Дрим, Метохија цела сва у сјају.

Стари град Маглич као да на небу стоји,

мотри на градове старе,

Прјепоље, Прибој, Ново брдо то и даље постоји.

Опленац у Краљевском сјају,

сија све ка Тополи.

Мачва, Бачка, Банат, равни Срем –

наша дика, наш крем.

То је моја Србија сва у старом сјају,

понос и дика,

то је моја Србија, а не ова.