ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Једног је јесењег дана дошао код мог оца један човек из сокака, да му се пожали и изјада.

Отац је оставио све послове, справио кафу за обојицу, извадио из ормара зелену мораву, запалио цигарету, и рекао:

Причај ми, Србине мој, шта те тишти и мучи!

(Ја сам тада још ишао у основну школу, седео сам за столом, радећи домаћи задатак, и криомице прислушкивао њихов разговор.)

Човек је био доста уплашен и узнемирен док је причао оцу како му тамо неки људи прете, како га јавно и потајно прогоне, како му праве разне заврзламе и смицалице, како хоће да га бију због нечега – а да он ни сам не зна због чега!

(Тај наш сусед из сокака је и иначе често долазио код оца, да му се пожали и изјада, и увек је то бивало због тамо некога или тамо нечега.)

Отац је смирено и пажљиво слушао, држећи муштиклу од трешњевог дрвета у устима и, повремено увлачећи плавичаст дим…

Када се наш гост изјадао до краја, отац је спустио муштиклу с цигаретом на пепељару, насмејао се, пријатељски потпшао човека по рамену, рекавши му:

Е, мој Србине!

Бој се овна, бој се говна – оде кожа на врљику!

Онда је за тренутак застао, па наставио:

Људи те нападају, зато што си страшљив.

Да ти ниси страшљив, да ниси обхрван страховима, веруј ми, Србине мој! нико на тебе не би смео насрнути.

Победи страх у себи – па си победио све душмане своје!

Овој параболи о страху као нашем највећем непријатељу, ја немам шта ни додати ни одузети.

Сваки мој коментар био би излишан!