Вечерњи сутон.

Кроз широм отворен прозор,

 из модрих крошања липа,

 допире, складно и умилно,

 зрикање зрикаваца.

Сам, и све самљи,

 седим у соби,

утонувши у своје мисли

 што на лепршавим крилима снова

 долећу однекуд

 из дубина

неких тајанствених светова.

Нека ме туга и сета

изненада лецну,

а ја не знам што!

(Велики Гај, 21. гумника 7523/2015. године)