На непрегледној пучини,

 у вртлогу ветрова и бура

 већ добро нагрижен временом,

 годинама стоји сабласно сив,

Сам,

Оронуо.

Једино галебови надлећу изнад њега,

Па и они се не усуђују прићи ближе.

Време као да је стало

Стало ил пролази крај њега

Ни дашка ветра ниодкуд

Дуне, ал не допире до једара

А тако му мало треба

А онда,

Ниодкуд

 ил ко зна одкуда

изненада

поче да дува топли ветар

Најпре дашак па поветарац .

Једра почеше да се шире,

Затежу

Једрењак се заљуља

Зашкирипаше црвоточне даске

Отресе сиву прашину

наталожену годинама.

То више није он.

Заблиста.

Заплови.

Лагано неповерљиво

Плови пут обећане луке.

А ту,

Ту ће да се усидри,

 да проведе  остатак живота

-Аутор непознат-

Извор: фејсбук страница Божидара Мићановића Пивљанина