ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Да бисмо Лепоту видели, осетили и доживели, морамо сами да је створимо.

Да је створимо својим сновима, осећањима, мислима, речима, делима…

Ако Лепоту сами не стварамо и не исијавамо из себе, никада је нећемо ни препознати у свету.

Лепоту нам нико, па ни сам Творац, неће створити, већ морамо ми сами то да учинимо.

Човек који нема снове и визије о Стварању, никада се и неће срести са Лепотом.

Лепота је у Стварању.

Љубав је у Стварању.

Живот је у Стварању.

Изван Стварања је само Празнина и Ништавило.

Тамо где нема Стварања појављују се Црне Рупе.

У Црним Рупама нема никаквог Стварања.

Ту ничега, па ни Живота нема.

Како у Васељени, тако и у нама!

Има тушта и тма људи који су Црне Рупе.

То су предатори и паразити, грабљивци и готовани.

02

Од детета сам волео да се сликам.

Слика је за мене одувек била чудо.

У слици сам налазио и осећао Лепоту Стварања.

И сада, као негда, волим да се сликам.

Уживам у томе.

Знам да свака слика остаје заувек у Акаши.

Све што је једном нарисано, нацртано или насликано – остаје заувек!

Са свим својим сликама, гле! срешћемо се поново, негда и негда.

Било где и било кад!

Имам пријатеља који не воле да се сликају, који се просто плаше сликања.

Они су умислили, да им преко слика неко  краде енергију.

Да ће неко, незнан а опак, из неких мрачних пространстава, а преко њихових слика, да утиче на њихов живот, на њихово здравље, на њихову судбину.

Све су то мађије, омаје и опсене људи у мађијама, омајама и опсенама.

Нико нам ничим не може наудити, ако смо утемељени и учвршћени у свом унутарњем бићу и суштаству.

Ако смо повезани с Творцем и Васељеном.

Ако знамо ко смо, чији смо, одакле смо пошли, и, камо идемо.

Ко упозна себе, упознао је све светове и сва пространства.

(Велики Гај, 13. гумника 7526.)